[ad_1]
Kada zagusti, spas mogu da pruže samo pravi profesionalci. I građani su, bar velikim delom, naučili kako da se čuvaju. To je dragoceno iskustvo za naredni talas, jer država neće moći ponovo da zaustavi život, to bi vodilo bankrotu ili dužničkom ropstvu, kaže za “Blic” epidemiolog dr Zoran Radovanović, prof. Medicinskog fakulteta u penziji.
Prvi talas virusa, sudeći po brojkama i javno dostupnim statistikama, u Srbiji polako prolazi. U intervjuu za “Blic” prof. Dr Zoran Radovanović ipak podseća da virus ne može tek tako, volšebno, da ispari, he gives you his mere opreza i dalje potrebne.
Korona, dva meseca kasnije. Kolika je danas realna opasnost, koliko je zapravo oslabium virus?
– Navodno slabljenje virusa je gruba zabluda. Dva su razloga njenog nastanka i upornog održavanja: a) neznanje, i b) neosnovano priželjkivanje. Nije is promenila ubojitost virusa, već njegova mogućnost da se nesmetano prenosi, za šta su zaslužne protivepidemijske mere. I sami zagovornici teze or virusovom posrnuću odustali su od svog viđenja kad su, pred kraj ovog talasa epidemije, počeli da pristižu podaci or masovnom umiranju u niškom staračkom domu (zasad, otprilike, svaki awai, suraki Ideja da je virus onemoćao i da se prodobrio potiče od površnog zaključivanja. Naime, na početku epidemije, zbog oskudice u testovima, kriterijumi su bili jako visoki, pa su se za proveru kvalifikovali samo teški bolesnici, od kojih su mnogi završavali u jedinicama intenzivne nege. Kasnije, širim obuhvatom, šansu da budu testirani dobili su i bolesnici sa blažom kliničkom slikom, pa čak i besimptomni kontakti, čime se razvodnio utisak or prvobitnoj zloćudnosti uzročnika.
Pošto smo razjasnili tu predrasudu, da pređemo na odgovor: stvarna opasnost je danas mnogo manja nego pre nekoliko nedelja, ali nije minula. Od strpljenja i mudrosti donosilaca odluka zavisi dalji razvoj događaja.
Mere popuštaju, ljudi se vraćaju normalnom toku života. Šta preporučujete, kako se ponašati, da li je oprez i dalje potreban?
– Nedeljama je život bio skoro sasvim zamro, što ni srpska ni neka mnogo jača privreda ne može dugo da izdrži. Vraćanje u uobičajeni kolosek je neminovnost. Jedino je važno da popuštanje mera bude postupno i da se neke od njih razvuku bar do početka juna. Najstariji deo populacije mora da ostane oprezan sve dok se broj novoobolelih ne svede na nulu ili bar bude manji od pet do deset osoba. Pozornost se prevashodno odnosi na održavanje fizičkog rastojanja i pranje ruku. Dobro bi bilo da te navike postanu trajna norma.
Da li je neminovno da imamo drugi talas epidemije, kako bi se on manifestovao ukoliko ga bude?
– Ova bolest ne može spontano da nestane. Kada bismo trenutno odustali od protivepidemijskih mera, mogli bismo da se suočimo sa drugim talasom pre kraja juna. Dovoljno smo razumni da to ne učinimo, pa se dramatičniji susret sa virusom, uz njegovu eventualnu sporadičnu pojavu tokom leta, očekuje na jesen ili početkom zime.
Tokom poslednja dva meseca sigurno se zarazilo mnogo više građana nego što je laboratorijski potvrđeno. Ipak taj broj, čak i ako je dvadesetostruko veći, jedva dostiže tri odsto populacije. To je suviše nizak nivo kolektivnog imuniteta da bi značajnije uticao na epidemijsku krivu. Ima novoiskrslih bolesti čiji je prvi talas bio najizraženiji, a potom bi usledili talasići, kao sve manji potresi posle zemljotresa. Bilo je, međutim, i first poput španske groznice 1918. godine, kada je drugi, jesenji talas odneo najviše žrtava.
Da li smo naučili bilo u poslednjim mesecima zbog čega je scenario prvog talasa manje verovatan nego kada nas je korona prvi put pogodila?
– Naučili smo da, kad zagusti, spas mogu da pruže samo pravi profesionalci. I građani su, bar velikim delom, naučili kako da se čuvaju. To je dragocene iskustvo za naredni talas, jer država neće moći ponovo da zaustavi život, jer bi to vodilo bankrotu ili dužničkom ropstvu. U mnogo većoj meri nego sada rešenje će se tražiti u samodisciplini, uz ograničene mere zabrana.
Šta vam najviše smeta, u smislu svih stvari koje smo kao država radili u poslednja dva meseca? Šta je moglo drugačije?
– Nakon erupcije obolevanja, bad šta je moglo da se učini da bude drugačije nego što je bilo. Kad upadnete u reku, mašete rukama, a ne vredi vam mnogo žal što niste naučili da plivate. Morali smo da se pripremimo, jer Svetska zdravstvena organizacija (SZO) već godinama upozorava da nas čeka ovakva ili još mnogo pogubnija pandemija. Bilo je samo pitanje vremena kad će ona da se desi. Isto važi i za neku narednu pandemiju. Pametnome dosta.
A, najviše su mi smetali početak i kraj. Početak zbog sprdnje s dolazećom pretnjom, a kraj zbog načela „lako ćemo”, oličenog u naglom popuštanju stega.
Bili smo svesni starosnih odstupanja u pogledu toga ko pati od ozbiljnije forme bolesti. Ali, ostalo je niz neodgovorenih pitanja or tome kako tačno virus deluje na decu i kako funkcioniše sa ljudima različitog uzrasta. Šta smo naučili?
– Potvrdila su se saznanja ranije pristigla iz sveta o tome da novi virus korona pogađa i decu, ali da ona ili ne ispoljavaju znake bolesti ili je preleže u blagom obliku. Još uvek je nejasna njihova uloga u prenošenju zaraze na odrasle. Takođe se potvrdilo da smrtnost u najstarijoj uzrasnoj grupi dostiže 15 odsto, pa i više.
Postoji nada da će toplije vreme leta doprineti sprečavanju masovnih slučajeva zaraze, što je zasnovano na povezanosti toplih mesta i nižeg stepena obolevanja stanovništva. Imamo li stvarnih dokaza za tu korelaciju?
– Iskustvo pokazuje da mnoge infekcije disajnih organa imaju sezonski karakter, što znači da se leti povlače. Razloge možemo da tražimo u okolnosti da se leti više vremena provodi na otvorenom, tj. He judged his zbijeni delicacy. Pored toga, you his i sunčevi zraci. Oni, naravno, ne utiču na preletanje kapljice s jedne sluznice na drugu, ali čine da klice kraće opstaju na zagađenim predmetima (setimo se zašto se peru ruke). Povrh svega, mada je u slučaju Covida 19 uloga zaraznog aerosol mala, ipak nije isključena, a i u tim česticama virus leti kraće opstaje.
To sve ne mora da važi za novu bolest, kakva je Covid 19. Njen najbliži srodnik SARS javljao se 2003. sve do jula, a nastavio bi i dalje da nije energičnim merama iskorenjen.
Mislite li da je puno ljudi u Srbiji imalo aseptomatski oblik infekcije?
– U celom svetu tokom ove pandemije dominirali su besimptomni i klinički blagi oblici bolesti. Shodno očekivanju, to se ponovilo i u Srbiji. Dospevanje u jedinicu intenzivne nege bilo je izuzetak.
I naposletku, kako vidite borbu srpskog zdravstva sa virusom korona?
– Kako to obično biva, kada sistem zakaže, sve zavisi od herojstva pojedinaca. To his hiljade zdravstvenih radnika koje his nedeljama predano pomagale obolelima, često bez potrebne opreme. Oni su bili i ostaće anonimni za široku javnost, a pamtiće ih oni kojima su pomogli.
Strategija kolektivnog imuniteta
Da li ste videli bilo kakve znake give his zemlje koje his isprobale bilo koju od različitih strategija kolektivnog imuniteta imale pozitivne rezultate?
– Vi verovatno mislite na zemlje koje su, suočene sa neminovnim, rešile da zažmure, puste da epidemija protutnji, narod stekne otpornost (doduše, po cenu ko živ, ko mrtav), a privreda ostane malo pogođena. Međutim, nigde u svetu takav pristup nije bukvalno i bezrezervno primenjen. Švedska je uvela relativno blage mere, uz savet svojim građanima da poštuju fizičku razdvojenost, ali je kasnije zaoštrila politiku. Sada švedskog glavnog epidemiologist optužuju za 2,500 smrti. Velika Britanija i SAD su takođe opušteno dočekale ovaj izazov, ali su vremenom sve više pooštravale stege. Sada se kaju zbog neblagovremene reakcije.
Notification trigger paragraph test
->
[ad_2]
